Prevencija suicidnog rizika u vreme pandemije COVID-19

Ime autora: Tatjana Bokun i doc. dr Snežana Ukropina

Osim uticaja na fizičko zdravlje oboljenje COVID-19 ima znatan uticaj i na mentalno zdravlje. Postajemo svedoci da je u našem okruženju sve više onih koji su usamljeni, uplašeni i sa krajnjom neizvesnošću gledaju u blisku budućnost.

Prva istraživanja (Li W, Yang Y, Liu Z-H et all, 2020) ukazuju da osobe obolele od COVID-19 mogu osećati strah od težih posledica bolesti, dok suspektni na COVID-19 (osobe kod kojih se sumnja na pozitivnost) mogu osećati strah od rezultata testiranja (Xiang Y-T, Yang Y, Li W. et all; 2020). Kao posledica toga, mogu se pojaviti usamljenost, poricanje, anksioznost, depresija, nesanica i očaj, što može otežati saradnju tokom perioda lečenja. Kod nekih od ovih slučajeva može se čak povećati rizik od agresije i samoubistva. Izolovane osobe, zbog iščekivanja da li će razviti simptome ili ne, mogu patiti od anksioznosti zbog neizvesnosti svog zdravstvenog stanja i razviti opsesivno-kompulzivne simptome, kao što su česta provera telesne temperature i preterano česta dezinfekcija (Shigemura J, Ursano RJ, Morganstein JC et all, 2020 & Brooks S. K, Webster R. K, Smith L. E, 2020).

Društvena povezanost se ubraja u presudne faktore u sklopu mera za prevenciju samoubistava. Što su ljudi više povezani, veća je verovatnoća da će međusobno razmenjivati svoje misli i osećanja, slušati jedne druge i pokazivati svoju zainteresovanost za stanje u kom se bliske osobe nalaze.

Lično susretanje ne mora biti presudno za osećaj bliskosti, slično kao što se osećaj izolovanosti može javiti i kod osoba koje žive u nefunkcionalnoj zajednici, a često se susreću. Ova obrnuta perspektiva svima može pomoći u racionalnom prihvatanju potrebe ograničenja ličnih susreta (u ovom momentu nužne epidemiološke mere), ali se ova fizička distanciranost (često pogrešno nazvana socijalnom distanciranošću) može nadomestiti u drugim oblicima komunikacije, u određenom periodu. Činjenica da se slična mera primenjuje u svim zemljama sveta, kao i da se neće primenjivati duže nego što je neophodno, može olakšati neprijatna osećanja usled nedostatka lične komunikacije sa ljudima. Stariji ljudi imaju ograničeni pristup “pametnim” mobilnim telefonima i internetu, te rezultati prvih istraživanja ukazuju da mere fizičkog distanciranja ostavljaju više posledica na suštinsko socijalno distanciranje kod starijih, nego kod mlađih generacija (Yang Y, Li W, Zhang Q, Zhang L, Cheung T, Xiang Y-T. Mental health services during the COVID-19 outbreak: the challenge for older adults. Lancet Psychiatry. 2020: In press).

Suštinska socijalna izolacija, uz sve ostale izazove koje ova sitaucija nosi, može potencijalno postati okidač za razvoj suicidnih osećanja.

I u ovoj društvenoj situaciji mogu se uočiti dobro poznati faktori rizika i rizične grupe, za suicid:

  • depresija i drugi psihički poremećaji,

  • prethodni pokušaji suicida,
  • posedovanje plana i dostupnost sredstava za izvršenje suicida,
  • zloupotreba psihoaktivnih supstanci,
  • problemi u interpersonalnim odnosima,
  • gubitak (bliske osobe, posla, zdravlja, kućnog ljubimca…),
  • raniji suicidi u porodici,
  • socijalna izolacija,
  • fizička izolacija,
  • problemi na poslu ili u vezi sa poslom,
  • finansijski problemi,
  • bolesti koje su bolne i neizlečive,
  • zlostavljanje
  • uzrast (starije osobe su pod najvećim rizikom),
  • pripadnost manjinskim ili marginalizovanim grupama,
  • pomagačke profesije.

Bez obzira na nepovoljne okolnosti koje nas u doba pandemije okružuju, rizik od pojave suicidnog ponašanja se može značajno umanjiti ako se brinemo jedni o drugima. Kriza je kolektivna, a ne individualna i niko ne bi trebalo da prolazi kroz nju sam. Čak i kada je fizičko distanciranje imperativ, puno je načina na koje možemo da izrazimo toplinu, brigu za druge i zajedništvo.

Na taj način ne samo da ćemo biti u prilici da jedni drugima pomognemo da se osećamo bolje, već ćemo moći da primetimo ako neko u našem okruženju razmišlja o samoubistvu. Veoma je bitno da obratimo pažnju na znake upozorenja:

  • povlačenje u sebe i izbegavanje komunikacije sa drugima,
  • iznošenje planova o izvršenju samoubistva,
  • završavnje poslova i obaveza, “svodjenje računa”,
  • stalna briga za sadašnjost i nepostojanje perspektive,
  • izražavanje osećanja izolovanosti, usamljenosti i nerazumevanja,
  • osećaj lične neuspešnosti, beskorisnosti i gubitka samopoštovanja,
  • stalno vraćanje na probleme za koje ne postoje rešenja ili su van kontrole,
  • gubitak osnovne životne filozofije, vere ili sitema vrednosti,
  • promena životnih navika i dnevne rutine,
  • iznošenje teza o besmislu života,
  • česta uplakanost, potištenost i nagle promene raspoloženja,
  • sklonost rizičnom ponašanju,
  • nezainteresovanost za ličnu higijenu i fizički izgled,
  • gubitak interesa za stvari koje su ranije predstavljale zadovoljstvo.

Osobi koja razmišlja o samoubistvu prvenstveno treba ponuditi podršku. Treba biti pažljiv slušalac koji se trudi da razume kroz šta ta osoba prolazi i kako se oseća. To podrazumeva puno topline, strpljenja i ohrabrenja, jer je otpočinjanje razgovora na tu temu ponekad neprijatno i teško. Ako vam osoba kaže da razmišlja o samoubistvu shvatite je ozbiljno. Nemojte pokušavati da je “razveselite”, ni utešite tako što ćete omalovažiti problem (“ma proćiće ti to”, “nije to tako strašno”). Nemojte se usredsrediti na rešavanje problema (saveti, primeri drugih u sličnim situacijama i dr.) ili držati slovo o vrednosti života i pravu na samoubistvo.

Budite strpljivi. Tolerišite tišinu. Osobi koja se bori sa suicidnim osećanjima ponekad je vrlo teško da o njima priča, pa joj treba dati vremena da objasni kako se oseća.

Ako sumnjate (i ako utvrdite) da je osoba suicidna, vrlo je važno da utvrdite da li ima plan samoubistva i da li ima sredstva da taj plan ostvari, jer to govori o visini suicidnog rizika. Ne ostavljajte je samu. Sklonite sve predmete kojima bi mogla sebe da povredi.

Pomozite joj da shvati da su problemi REŠIVI i da postoje druge alternative osim samoubistva. Pomozite joj da shvati da nepodnošljivi unutrašnji doživljaj koji ima neće trajati večno i da samoubistvo ne mora biti rešenje.

U momentima krize, osobi je teško da sagleda sve mogućnosti za rešavanje aktuelnih problema i alternativna rešenja. Međutim, taj težak unutrašnji osećaj da drugi izlaz, osim samobustva, ne postoji, nije uvek podjednako intenzivan. Naročito je važno da osoba ima sa kim da razgovara u trenucima kada taj osećaj beznađa postane nepodnošljiv. To sigurno mogu biti bliske osobe iz okruženja, ali i volonterske i profesionalne službe koje se time bave:

  • Hitna medicinska pomoć (u slučaju pokušaja izvršenja samoubistva);
  • Izabrani lekar i psihijatar u domu zdravlja i višim nivoima zdravstvene zaštite (ne čekati da se izgubi snaga za obraćanje za pomoć);

  • Psiholozi u domu zdravlja, klinikama i dr. ustanovama;
  • Telefonske službe pri domovima zdravlja i kliničkim centrima koje pružaju psihološku pomoć u vreme krize (KCV: 066/822 30 82, 066/822 30 83, 064/808 35 55, 064/802 88 98);
  • Nacionalna linija za prevenciju samoubistva (0800/309-309, 00-24h);
  • Centru za pružanje emotivne podrške osobama u krizi i prevenciju samoubistva „Srce“ (trenutno dostupna usluga „četa“ preko www.centarsrce.org i e-maila na: vanja@centarsrce.org);
  • Specijalističke ordinacije.

Autorka: Tanja Bokun, dipl. psiholog, dugogodišnja volonterka i supervizorka Centra za pružanje emotivne podrške osobama u krizi i prevenciju samoubistva „Srce“ i doc. dr Snežana Ukropina, spec. socijalne medicine, Institut za javno zdravlje Vojvodine.

Tekst je nastao u okviru programa „Mentalno zdravlje u doba korone“ koji su pokrenuli Podružnica za Južnobački okrug Društva psihologa Srbije i Institut za javno zdravlje Vojvodine.

0 komentara
0

Preporučujemo

Ostavite komentar