Preporuke za situacije u kojima mora doći do odvajanja dece od roditelja

Ime autora: prof. dr Marija Zotović Kostić

1. Ukoliko iz zdravstenih ili nekih drugih okolnosti ne može da se izbegne razdvajanje dece od roditelja, potrebno je pre i tokom odvajanja voditi računa o sledećem:

  • Unapred osmisliti ko bi bile osobe koje bi mogle da povedu brigu o detetu/deci. Iako je prirodno nadati se da nećemo biti izloženi virusu, bilo bi poželjno da svaki roditelj ima u vidu mogućnost da se to ipak desi, te ideju o organizaciji brige za dete/decu. Obavezno obezbediti participaciju dece u toku postupka i njihovo mišljenje i saglasnost.
  • Dati deci osnovne informacije o situaciji i pripremiti ih za ono što sledi, pre razdvajanja. Važno je voditi računa o uzrastu deteta i prilagoditi količinu i način saopštavanja podataka koji su bitni. Kada detetu dajemo ovakve informacije, potrebno je obezbediti blizinu i dodir bliske osobe.
  • Sprovesti proceduru odvajanja tako da bude što manje traumatična. Potrebe deteta za razumevanjem situacije i za utehom i podrškom trebalo bi da imaju prednost u odnosu na potrebu da se procedura sprovede brzo i efikasno. U samom trenutku odvajanja od roditelja prioritet je, ukoliko za to postoji bilo kakva mogućnost, da bude prisutna neka detetu bliska osoba.
  • Osobe u blizini deteta/dece trebalo bi da ulivaju osećaj sigurnosti, a ne straha, panike i nesigurnosti. Način na koji deca reaguju na neubičajne i stresne okolnosti u najvećoj meri zavisi od reakcija i ponašanja odraslih. Deca još uvek nemaju dovoljno razvijen kapacitet za samostalnu procenu situacije, te se njihova procena događaja u velikoj meri zasniva na tumačenju ponašanja odraslih.

2. Nakon razdvajanja dece od roditelja poželjno je:

  • Da deca imaju osećanje da su sigurna, bezbedna, dobrodošla i voljena. Osobe koje brinu o deci svakodnevno bi trebalo da svojim ponašanjem i verbalnim porukama razviju i podržavaju dečije osećanje sigurnosti i prihvaćenosti. Nije poželjno izlagati decu zastrašujućim informacijama (vesti) i pokazivati paniku pred decom, jer ona kopiraju reakcije odraslih osoba.
  • Obezbediti mogućnost za decu da održavaju kontakte sa roditeljima i drugim bliskim osobama putem savremenih sredstava komunikacije. Moguće je da kod neke dece mlađeg predškolskog uzrasta prilikom video komunikacije viđenje roditelja na ekranu, a bez mogućnosti za fizički kontakt, izazove zbunjenost i uznemirenost. U tim slučajevima trebalo bi posebno pažljivo organizovati i primenjivati ovaj vid komunikacije – videti stavku 3 ovog dokumenta.
  • Omogućiti da uz sebe imaju omiljenu igračku, pokrivač ili bilo koji drugi predmet čije korišćenje uliva deci sigurnost i utehu u stresnim situacijama. Ovakvi objekti imaju značajnu ulogu u prevladavanju anksioznosti koja se javlja usled separacije od roditelja i pomažu detetu da u odsustvu roditelja održava doživljaj sigurnosti.
  • Obezbediti da dečije vreme bude relativno strukturisano. To znači da se vreme organizuje tako da sadrži određene rutinske aktivnosti. Predvidljivost ovih aktivnosti pruža deci osećaj sigurnosti. Starija deca mogu dobiti izvesna zaduženja, npr. briga o mlađoj deci, starima, lakši poslovi u domaćinstvu.
  • Dati mogućnost deci da razgovaraju i da pokažu svoja osećanja, ali bez insistiranja na čestom razgovoru o kriznoj situaciji. U razgovoru ispoljavati razumevanje za dečije brige i probleme.
  • Davati iskrene odgovore na dečija pitanja. Očekuje se da će se deca često interesovati kada će se roditelji vratiti i kakvo je njihovo zdravstveno stanje. Ne treba deci davati obećanja da će sve biti u redu, ukoliko postoji neizvesnost. Na taj način deca neće biti pripremljena za eventualne moguće negativne ishode, a može da se dogodi i da izgube poverenje u osobe u svom okruženju.

3. Komunikaciju sa roditeljima u uslovima odvojenosti potrebno je podsticati i pomoći im da se adaptiraju na nju, ukoliko izaziva neprijatne emocije kod dece i, posledično, kod staratelja. Sa tim ciljem mogu se upotrebiti sledeća saznanja i smernice:

  • Detetu ne treba uskratiti mogućnost kontakta sa roditeljima, iako kod mlađe predškolske dece može da javi uznemirenost u vidu plakanja, negodovanja i traženja roditelja tokom komunikacije i (neposredno) posle nje. To je znak da je dete vezano za roditelje i predstavlja normalnu emocionalnu reakciju na odvojenost. Vezanost deteta za roditelje je od izuzetnog značaja za pravilan razvoj, te je potrebno da se ona održava i neguje, što je posebno važno u ovim izmenjenim uslovima.
  • Mlađoj deci valja obezbediti utehu u vidu blizine, dodira i osećaja sigurnosti koji proizilazi iz rutinskih aktivnosti, ukoliko kontakt sa roditeljima izaziva uznemirenost. Imajući u vidu smirujući efekat rutine, kontakt bi bilo poželjno uspostavljati uvek u u isto vreme, na isti način, sa pažljivom najavom susreta i primerenim objašnjenjem gde su roditelji i kada će se vratiti.
  • Dobro bi bilo imati rituale koji slede nakon završetka kontakta, a koji mogu olakšati detetu da prebaci pažnju na nešto drugo što ga zanima i pomoći mu da se oseti sigurno i voljeno i sa starateljem. Na primer, staratelj može pozvati dete da zajedno izrade nešto što će u sledećem kontaktu pokazati roditelju, čime se dete uči da se vezanost održava i kad roditelj nije fizički prisutan. Umirena na ovaj ili neki drugi način, deca će se posle nekog vremena vratiti uobičajenim aktivnostima.
  • Ne treba ignorisati dečija pitanja, čak i ako se uporno ponavljaju, već na njih odgovarati strpljivo, istrajno i dosledno. Očekuje se da će mlađa deca tražiti roditelje i iznova postavljati pitanja o tome gde su i kada će se vratiti, i da će ova pitanja naročito biti učestala prilikom ili neposredno nakon kontakta. Osim kao manifestacija vezanosti za roditelje, ovakva pitanja se javljaju i zato što deca ne razumeju vremenske odrednice (nekoliko dana ili nedelju dana i slično). Posedovanjem informacija dete uspostavlja određeni stepen kontrole nad nepovoljnom situacijom u kojoj se nalazi.

Bez obzira na vanredne okolnosti i narušeno funkcionisanje, deca kojoj je obezbeđen redovan kontakt sa roditeljima, uz negovatelje koji uvažavaju njihove potrebe, koja su materijalno zbrinuta i vreme im je relativno struktuirano – ne bi trebalo da budu pod velikim rizikom za ugroženo mentalno zdravlje.

4. Konsultujte stručnjake

  • ukoliko primetite znake uznemirenosti usled razdvajanja od roditelja koji su intenzivniji i dugotrajniji, kao što su na primer:
    • burne reakcije na odvajanje (nekada kačenje za osobu koja brine o detetu)
    • intenzivan strah kod odlaska na spavanje i drugi strahovi
    • javljanje izliva besa kada deca bivaju ostavljena sama i drugi agresivni ispadi
    • problemi sa uspavljivanjem i održavanjem sna
    • upadljive promene apetita
    • otežano dnevno funkcionisanje
    • intenzivna i dugotrajna zabrinutost za značajne druge osobe
    • iritabilnost i odbijanje kada se osoba za koju je dete bilo zabrinuto javi ili vrati (što odražava produženo dečje osećanje nesigurnosti)
    • kod mlađe dece umokravanje, sisanje palca, mucanje
  • ukoliko postoje bilo kakve nedoumice ili pitanja o dečijem blagostanju u bilo kojoj fazi sprovođenja postupka odvajanja dece od roditelja.

Stručnu psihosocijalnu podršku možete dobiti pozivanjem telefonskog linije Instituta za mentalno zdravlje za roditelje dece do 18 godina starosti na 063/72-98-260.

 

0 komentara
3

Preporučujemo

Ostavite komentar