Stres u doba korone – očajavati ili ojačavati?

Ime autora: Katarina Radić

Korona je za mnoge najpre predstavljala nepogodu koja se dogodila u dalekom kineskom Vuhanu, a kako je vreme odmicalo, ovaj virus se polako približavao i Srbiji. Sve ono što smo gledali na televiziji i doživljavali gotovo kao uporednu realnost, polako je postajalo i deo naših života. Veliki broj ljudi bi rekao da im osećaj vezan za koronu nije bio isti kad su celokupnu situaciju pratili kao nepogodu u nekim dalekim zemljama i kad je borba sa koronom postala deo svakodnevice u Srbiji. Mnoge stvari su nam se preko noći promenile, kao što je svakodnevno odlaženje na posao, bivanje sa kolegama u istoj prostoriji, druženje sa prijateljima i porodicom ili odlazak kod zubara ili frizera ili u običnu prodavnicu. I dok je u početku delovalo da će pandemija kratko trajati i da ćemo se brzo vratiti svojim rutinama, sada je daleko izvesnije da će novi način života pun zdravstvene i ekonomske neizvesnosti potrajati još jedno vreme. Kroz ankete sa građanima ili preko izveštaja stručnjaka znamo da značajan broj ljudi doživljava ovakvu situaciju kao veoma stresnu i iscrpljujuću. Međutim, osim što izveštavaju o stresu zbog opasnosti koju pandemija nosi sa sobom i zbog frustracija proisteklih iz mera zaštite, ljudi često izveštavaju i o dodatnoj uznemirenosti upravo zbog činjenice da su pod stresom, da su uplašeni, ljuti ili očajni. Kao da očekuju da bi i u ovakvim situacijama trebalo da budu smireni, da ne padaju u očaj i da se ne osećaju uspaničeno ili anksiozno.

Da li je normalno očajavati ili paničiti zbog korone?

Na ovo pitanje nema jednostavnog odgovora. Ono čemu nas uči psihologija je da je svakako očekivano i prirodno da u situaciji ovakve pandemije ljudi doživljavaju čitavu paletu neprijatnih emocija poput straha, brige, anksioznosti i očaja, ali i da bolje funkcionišu i tokom i nakon krize oni koji dobro prepoznaju svoja osećanja, razumeju zašto se plaše i brinu ili paniče i kako je to što osećaju povezano sa njihovim potrebama i ciljevima i sa karakteristikama situacije u kojoj se nalaze. Istraživanja nam pokazuju da se najbolje adaptiraju oni koji umeju da trenutno stanje stave u širu perspektivu i da pronađu neke dobre aspekte čak i u neprijatnostima.

Dobro bi bilo na početku napraviti izvesne razlike između panike i ostalih sličnih (ali delimično i drugačijih) reakcija kao što su anksioznost i strah.

Panika je reakcija intenzivnog straha koja se javlja kada se osećamo sasvim bespomoćnim da promenimo ili izbegnemo okolnosti koje doživljavamo kao ekstremno opasne. Tada smo emotivno preplavljeni usled iščekivanja nadolazeće situacije koja će na neki način ugroziti naše fizičko, psihičko, socijalno blagostanje ili blagostanje nama bliskih osoba. Osoba, osetivši paniku,može da doživi izvesno suženje svesti, fokusirajući se na sopstvenu emocionalnu i telesnu reakciju na opasnostčesto ispoljavajući dezorganizovanu akciju bega umesto planskog traženja rešenja. Kada doživljavamo paniku, skloni smo da razmišljamo katastrofično (Ovo je užas, nešto najgore što se moglo dogoditi), obeshrabrujuće i nipodaštavajuće prema sebi (Nema šanse da u ovome ostanem normalan, pitanje je trenutka kada ću poludeti; Korona je uzela maha i svi ćemo se pre ili kasnije zaraziti i umreti) i da budemo rigidni u taktičkom pristupanju aktuelnom problemu (Ne mogu da podnesem da živim u svetu u kom postoje takve bolesti kao što je korona).

Dakle, sam osećaj panike je suštinski pokrenut našim doživljajem spoljašnjih okolnosti kao nepodnošljivo opasnih, a da pri tome procenjujemo da su naše mogućnosti da tu opasnost izbegnemo ili kontrolišemo minimalne ili nikakve. Ponekad je ovakva procena opasnosti potpuno realna i tada kažemo da je normalno i prirodno da neko oseti paniku. Ponekad je procena delimično realna, a delimično predstavlja prenaglašavanje opasnosti ili zanemarivanje naših sposobnosti da kontrolišemo ili umanjimo opasnost. Nezavisno od toga da li je procena opasnosti realna ili nije, panika
zbog svog intenziteta i neprijatnosti kod nekih ljudi postaje nezavistan i dodatan izvor stresa. Oni tada ne doživljavaju samo strah zbog opasne situacije (na primer zbog korona virusa), nego i strah i iščekivanje da će ponovo doživeti paniku i brojne telesne senzacije (poput drhtavice, ubrzanog disanja, osećaja gubitka vazduha, ubrzanog rada srca i slično). Upravo to učestalo iščekivanje naleta panike povećava verovatnoću da osoba zaista ponovo oseti panični strah.

Rečeno više psihološkim jezikom, panična rekacija je pothranjena iščekivanjem naredne emocionalne reakcije panike i katastrofiziranjem povodom nje, kao i usmeravanjem pažnje na telesne doživljaje nastale usled naglašene aktivnosti simpatičkog nervnog sistema tokom emocionalnog doživljaja. Ili pak rečeno nešto šaljivije, kroz rečnik popularnih društvenih mreža, paniku možemo opisati kao „#smaksveta“.

Ovako opisana panika deluje kao isključivo nezdrava emocija. Međutim, funkcija panike kada je osećamo u realno izuzetno opasnoj situaciji jeste brzo, autoatizovano angažovanje dodatne energije da se nađe izlaz kada uobičajeni izlazi ne funkcionišu i u tom smislu može biti od životne važnosti da možemo da doživimo paniku. Doživljaj panike kada situacija realno nije tako opasna jeste povezan sa nedovoljno tačnom procenom katastrofičnosti i bezizlaznosti situacije. Zbog ovoga se psiholozi, kada rade sa ljudima koji razvijaju osećaj panike, između ostalog usmeravaju i na to kako da ih nauče da razlikuju stvarne izvore opasnosti (kao što je na primer korona virus) od straha od sopstvenog straha koji “hrani” paniku i
koji može biti prirodan u nekim okolnostima,ali koji je često neproduktivan i zbog dezorganizovanosti ponašanja osobu može i da udalji od povoljnih rešenja.

S druge strane, anksioznost podrazumeva iščekivanje neprijatnosti u odnosu na bližu ili dalju budućnost, što je često pothranjeno neizvesnošću u vezi sa situacijom o kojoj brinemo. Sve dotle dok nas ova vrsta zabrinutosti i povišene svesti o mogućim negativnim ishodima u neizvesnoj situaciji ne čini neproduktivnim i ne ometa nas u svakodnevnom funkcionisanju, možemo da kažemo da se radi o normalnoj reakciji brige na nekad životno nužnu povišenu neizvesnost. Ta reakcija služi tome da nas pokrene da se bolje prilagodimo na potencijalne neprijatne ishode, bilo tako što ćemo reorganizovati u nekoj meri svoje aktivnosti da bismo umanjili negativne posledice, ili tako što ćemo prihvatiti nekad neizbežne loše ishode i prilagoditi svoje aktivnosti i ciljeve tim novim okolnostima. Međutim, može se desiti da toliko brinemo da nas to skoro potpuno preokupira i onemogući da se posvetimo drugim aktivnostima, da u jednom trenutku i sami primetimo koliko smo zabrinuti, pa da zbog toga što smo zabrinuti postanemo još zabrinutiji i da svoju pažnju više usmeravamo na tu činjenicu neprijatne zabrinutosti nego na ono što čini našu svakodnevicu. Ova putanja zabrinutosti je pretežno vođena našom pristrasnom procenom trenutno nedovoljno jasne i nedovoljno izvesne situacije i oblikovana našim prevelikim očekivanjem nepovoljnog ishoda koji nam deluje skoro siguran, iako se on još
uvek nije desio. Situacija postaje posebno neprijatna ako, ne samo da smo pristrasni povodom verovatnoće negativnog ishoda, nego smo pristrasni i povodom svoje (ne)sposobnosti da prebrodimo i rešimo eventalan neprijatan ishod. Kao rezultat ovog procesa doživljavamo još više brige, neprijatnih emocija, uznemirujućih misli.Recimo, od Korona je opasna bolest od koje ljudi širom sveta umiru, možemo se pristrasno priklanjati potencijalnim, ali ni na koji način potvrđenim i izvesnim ishodima, što bi se, primera radi, moglo nastavljati na sledeći način: I ja sam čovek koji živi u zemlji gde su registrovani slučajevi korone. → Jutros sam nakon nabavke sreo komšiju koji je kašljao dok je otključavao ulazna vrata, a ja sam stajao iza njega. → Ne sećam se da li je masku nosio samo preko usta, ili i preko usta i preko nosa. A bio je na metar od mene, što je manje od savetovane distance. → Šta ako materijal od koje je moja maska napravljena zapravo propušta mikroorganizme, pa su njegovi mikroorganizmi dospeli do mene, tako da sada ja imam koronu? Jer možda je ono njegovo bila korona! → Šta ako se i ja razbolim? Šta ako dospem na respirator? Šta ako ne primete da mi treba respirator? Šta ako ne bude slobodnih respiratora? Šta ako zarazim nekog svog? Sigurno sam zaražen jer je komšija baš ozbiljno kašljao. Bolje da što pre izmerim temperaturu i da se testiram već danas! Neću moći da spavam dok ne saznam rezultat. I tako dalje… Jasno je da bi ovakve misli mogle da se nižu u nedogled. Ovo bismo na šaljiv način, a ponovo u skladu sa popularnim stilom komuniciranja na društvenim mrežama, mogli razumeti kao „#štaakoštaako“.

Nasuprot panici i anksioznosti, strah predstavlja emocionalnu reakciju na opasnost koja se dešava upravo, ovde i sada. Reakcija straha ima funkciju pripremanja organizma za borbu sa aktuelnom problemskom, opasnom situacijom ili za efikasan beg iz opasne situacije. S obzirom na ovu mobilišuću stranu straha, psiholozi strah proučavaju kao prirodnu, očekivanu i, iako neprijatnu, ipak normalnu i iz ugla adaptacije, čak poželjnu emocionalnu reakciju tokom koje se pažnja osobe pojačano usmerava na zastrašujuću situaciju i na pretragu mogućih rešenja i izlaza iz opasnosti ili savladavanja opasnosti. Recimo, primer može biti sledeći: Korona je opasna bolest od koje ljudi širom sveta umiru. → Medicinari širom sveta se aktivno bave izučavanjem virusa i korone i shodno svojim saznanjima informišu javnost o
ispravnom postupanju u ovoj situaciji. → Poznato mi je da većina ljudi koja redovno nosi masku, dezinfikuje se, izbegava okupljanja sa mnogo ljudi, sebe uspešno štiti od mogućnosti da se zarazi. → Znam da ne mogu unapred znati kako će zaražavanje proticati, ali zato mogu da se pridržavam saveta medicinara i time zaštitim sebe i osobe iz svog okruženja. → Danas sam se baš uplašio. Imao sam blizak susret sa komšijom koji kašlje. → Možda slučajno kašlje ili je prehlađen a možda je i zaražen koronom.
→ Bojim se da se i ja ne zarazim ako je on pozitivan. → Dobro je da čim uđem u stan operem ruke i da se umijem. → Dobro je što nosim masku.

Važno je ne zaboraviti i da na naše reakcije, osim situacije i nas samih, utiču i neki drugi spoljašnji faktori, bilo iz užeg ili šireg okruženja. Recimo, to mogu biti stavovi osoba sa kojima često komuniciramo, interpretacije u vezi sa nastankom i održavanjem korone, način na koji mediji izveštavaju o aktuelnoj situaciji… U redu je i da osećamo da nam nešto od ovih uticaja ne prija i da zaštitimo sebe od različitih katastrofizirajućih i zbunjujućih poruka.

„Nenormalna“ reakcija ili „nenormalne“ okolnosti?

Važno je ne zaboraviti da okolnosti podstaknute koronom nisu uobičajene okolnosti, nego su one svima nama nove. Kada se zadesi da se nađemo u nepoznatim situacijama, normalno je da osetimo izvesnu nelagodu i anksioznost. Često u svakodnevnom govoru ovo nazivamo negativne emocije kako bismo ukazali na to da nam te emocije nisu prijatne. Međutim, kada nešto označimo kao negativno, prirodno je i da poželimo da sa tim što manje budemo u kontaktu, odnosno, da takve emocije što manje osećamo. Iako nam ovakva osećanja nisu prijatna, dobro je znati da ih osećamo sa razlogom i svrhom i da
je prvenstvena svrha da nas motivišu da se zaštitimo. Moglo bi se reći da je ova reakcija slična reakciji koju imamo kada se opečemo na rernu. Tačno je da će nas opekotina neko vreme boleti, što nam zasigurno neće odgovarati. S druge strane, na ovaj način nam je organizam poručio da kontakt sa određenim predmetima (vruća rerna) za nas nije dobar i da ubuduće treba da vodimo računa da u sličnu situaciju ne dospemo. Na sličan način nas i strah i neprijatna priroda straha čuva ili da ne ulazimo u situacije koje su potencijalno ugrožavajuće ili da se opremimo zaštitom ako već moramo da preduzmemo neke akcije koje su opasne.

Kako razumeti sebe i svoje reakcije?

Prva stvar koju treba da imamo na umu jeste da se naše reakcije događaju sa razlogom, a ne neosnovano, nasumično, nepovezano. Ljudima nekad deluje da osećanja poput panike, brige, stresa, umora zbog neprijatnosti nemaju nikakvu svrhu ni logiku i onda, kao intelektualno razvijenija bića, imaju potrebu da razumeju šta im se dešava, da shvate šta njihovo ponašanje znači, da „uhvate logiku“ koja leži u pozadini. U današnje vreme za ovakvim pojašnjenjima možemo tragati i preko interneta. Međutim, dobro je imati i izvesnu dozu opreza prilikom takvog traganja. Nisu svi izvori kredibilni, a nekad čak i kredibilni izvori mogu iznositi neke podatke nedovoljno pažljivo ili nedovoljno jasno. Na primer, može se desiti da naiđemo na tekstove koji izvesne,inače prirodne emocionalne reakcije, koje i kod sebe prepoznajemo, prikazuju kao „nenormalne“ ili čak patološke. Neosporno je da neki ljudi zaista mogu reagovati i na takav način, ali je izuzetno važno ne zaboraviti da dijagnoze ne možemo davati sami sebi na osnovu toga što nam naše ponašanje i reakcije liče na ponašanja i reakcije opisane kao karakteristike određenog psihičkog poremećaja. U krajnjoj meri, dijagnoza se ne može dati bez stručne psihološke ili psihijatrijske procene. Međutim, ono što nam može više pomoći od nekritičkog
preuzimanja opštih kvalifikacija nekih naših doživljavanjajeste razumevanje da se naše emocionalne reakcije dešavaju sa razlogom; ako smo u okolnostima koje nas neprekidno ostavljaju u neizvesnosti, prirodno je, a do izvesne mere i korisno,daosetimo nelagodu i anskioznost. Osećamo ih jer se nalazimo u situaciji koja je stvarno ili potencijalno ugrožavajuća po naše zdravlje,naše potrebe i po naše ciljeve. Razumevajući svoja neprijatna osećanja, lakše ćemo razumeti i šta je ono što nam je važno, šta nam smeta i šta želimo da dostignemo. Razumevajući šta nam je važno i koliko nas plaši kad nam je to ugroženo, lakše ćemo shvatiti sebe i lakše ćemo se aktivirati da zaštitimo to što nam je važno i da se pozitivno
angažujemo i u „teškim vremenima“.

Druga važna stvar koju ne treba da zaboravmo je da je normalno da osećamo nelagodu i anksioznost kada smo u okolnostima koje nas neprekidno drže u neizvesnosti. Gledano u kontekstu korone, mi nažalost ne možemo unapred znati kako ćemo kroz proces borbe sa koronom prolaziti – da li ćemo se prehladiti i posumnjati da je to korona, da li će naša hronična bolest zahtevati da se dodatno štitimo, da li će izmenjene okolnosti uticati na druge delove našeg života (odnosi sa drugim ljudima, posao, način provođenja slobodnog vremena i slično). Kada nam je nešto važno, a istovremeno je i nepredvidivo, normalno je da će nam biti neugodno sve dok dotične okolnosti ne postanu jasne. Možemo povući paralelu sa iščekivanjem ocene nakon nekog ispita. Što nam je dobra ocena važnija, a neizvesno je da li smo dobro uradilti test, to je veća verovatnoća da ćemo se osećati nervozno, pomalo zaplašeno, uznemireno. Dakle, iako nam to neće prjati, normalno je da se tako osećamo jer je to nešto, što je nama važno, još uvek nejasno i neizvesno. Istu situaciju imamo i u kontekstu korone, samo što pod velom neizvesnosti ne ostaje ocena sa ispita, nego naše zdravstveno stanje. Osećaj krivice zbog ovih neprijatnih (dakle, ne negativnih!) osećanja neće pomagati da „svoje emocije uzmemo u svoje ruke“ niti „da se urazumimo“. Baš naprotiv, daleko su veće šanse da ćemo kroz nove zabrane (na primer „ne osećaj
anksioznost“) doprineti stvaranju još većeg pritiska na sebe umesto olakšavanju situacije u kojoj smo.

Nasuprot neizvesnostima, važno je da se setimo i onoga što nam je sasvim izvesno i jasno. Recimo, poznato nam je da redovnom brigom o ličnoj higijeni, dezinfekcijom ruku, nošenjem maske i održavanjem propisane fizičke distance, mi aktivno radimo na smanjivanju verovatnoće da se i sami zarazimo. Ne samo da na ovaj način štitimo sebe od virusa, nego i doprinosimo osećaju samoefikasnosti usled toga što imamo kontrolu nad jednim delom okolnosti u kojima smo.

Sledeća važna stvar jeste prisećanje pozitivnih strana postojećih okolnosti. Naime, iako krizne situacije nose sa sobom dozu stresa, ponekad nam upravo ta kriza omogućava da bolje spoznamo svoje snage i saznamo nešto novo o sebi. Recimo, možda nikada ranije nismo primetili da nas ručni radovi mogu opustiti i umiriti, sve dok usled vanrednih okolnosti nismo ostali sa više slobodnog vremena koje je trebalo ispuniti nekim aktivnostima. Okupirati sebe aktivnostima u kojima uživamo može biti odličan način da lakše prođemo kroz krizni period i prikupimo snage za predstojeće izazove.

Zaključak

Za kraj se možemo podsetiti važnih segmenata u vezi sa očajavanjem i ojačavanjem u doba korone. Najpre je dobro da se prisetimo razlika između panike, anksioznosti, straha i da razumemo da je svako od ovih osećanja povezano sa tim u kakvoj se situaciji nalazimo, kako tu situaciju tumačimo (opasna-bezopasna, rešiva-bezizlazna, izvesna-neizvesna…) i kako se ta situacija odražava na naše potrebe i ciljeve. Na taj način možemo naučiti da svojim utiscima o postojećim okolnostima i osećanjima upravljamo tako da nam zaista i budu što više od pomoći. Dakle, u redu je da se osećamo izloženijim
stresu kada su okolnosti neizvesne, a za nas važne. U takvim okolnostima je takođe normalno da kod sebe primećujemo neprijatne emocije. One nisu negativne same po sebi, naprotiv, one su samo znak da nam nešto ne odgovara i u redu je „oslušnuti“ sebe bez krivice. Iako trenutno možda dominiraju raznorazne neprijatnosti, korisno je prisetiti se da to ne znači da je nužno cela situacija neprijatna, odnosno da ona može da ima kako negativne tako i pozitivne strane. To što nemamo potpunu kontrolu nad trenutnimokolnostima ne znači da smo sasvim bespomoćni – na primer, poznato nam je šta možemo
učiniti kako bismo smanjili verovatnoću oboljevanja od spornog virusa. To možda nije ono kako smo  naučili da svakodnevno živimo, ali to i jeste naša velika snaga kao ljudske vrste, da imamo značajne kapacitete da se prilagođavamo i da se menjamo, ne samo uprkos bolu nego često i baš zahvaljujući bolu!Povrh toga, dodatnu snagu možemo crpeti i iz aktivnosti koje nam pričinjavaju zadovoljstvo jer na taj način kvalitetnije provodimo vreme i postajemo svesniji svojih snaga za istrajavanje u nepogodnim okolnostima.
I, na kraju, važno je prepoznati da ako ne umemo sami da pomognemo sebi u tome da razumemo svoja osećanja i da upravljamo njima, uvek je moguće i korisno da se obratimo nekom za pomoć, bilo da je to dobar prijatelj ili stručnjak. Nekad je zaista lakše i efikasnije sagledavati sebe kroz komunikaciju sa drugim a ne nužno samo sa samim sobom.

Fotografija:  Daniel Barreto, Unsplash

0 komentara
0

Preporučujemo

Ostavite komentar